Пупин и Перуновић - српски глас из Америке у вријеме Великог рата!

Пупин и Перуновић — српски глас из Америке у вријеме Великог рата
Када је 1914. године почео Први свјетски рат, српски народ се нашао пред једним од најтежих искушења у својој историји. Док се мала Србија борила против далеко снажнијег непријатеља, велики значај добила је српска емиграција у Америци и Канади. Управо тамо важну улогу одиграла је Српска народна одбрана, која је постала средиште окупљања српских исељеника, добровољаца и добротвора.
Међу најзначајнијим личностима тог времена посебно се издвајају Михајло Пупин и народни гуслар који је у то вријеме био у посјети САД-a Петар Перуновић Перун — два човјека различитих животних путева, али истог циља: помоћи српском народу у часу страдања.
Пупин, већ тада свјетски признат научник и професор на Колумбија универзитет, користио је свој углед и везе у америчком друштву како би српско питање приближио америчкој јавности. Као један од најугледнијих Срба у Америци, активно је радио кроз Српску народну одбрану на организовању помоћи Србији, прикупљању новчаних средстава и окупљању добровољаца који су били спремни да крену у отаџбину и стану у редове српске војске.
С друге стране, Перуновић је српску емиграцију окупљао снагом гусала и епске ријечи. Његови наступи по српским домовима, црквама и салама широм Америке и Канаде били су више од умјетничких вечери — били су позив на жртву, слободу и одбрану народа. Кроз десетерачке стихове и епске пјесме о Косову, српским јунацима и страдању отаџбине, Перуновић је будио националну свијест и снажан осјећај припадности код исељеника.
Савременици су записали да су многи Срби, након Перунових гусларских вечери и Пупинових говора, доносили одлуку да се као добровољци прикључе српској војсци. Тако су гусле и наука, емоција и углед, народна традиција и дипломатија, заједно служили истом циљу — спасу Србије.
Улога Српска народна одбрана није се завршила окончањем Великог рата. Њен рад и мисија очувања српског националног, духовног и културног идентитета настављени су и кроз наредне деценије, све до данашњих дана. Српска народна одбрана и данас представља важан ослонац српској заједници у расијању, чувајући традицију, језик, историју и културне вриједности српског народа.
Посебно је значајна њена сарадња са гусларима и гусларским  друштвима, која настављају мисију коју је некада широм Америке носио Перуновићев глас уз гусле. У том духу, Гусларско друштво Филип Вишњић, као и друга гусларска друштва у Чикаго и Торонто, својим радом доприносе очувању епске традиције, народног памћења и духовног насљеђа српског народа у Сјеверној Америци. Кроз заједничке културне вечери, академије, гусларске сусрете и народна окупљања наставља се нит која повезује некадашње добровољце из времена Великог рата са данашњим генерацијама Срба у расијању.
Као један од плодова те сарадње настале су и новине „Глас гуслара“, које је покренуло Гусларско друштво Филип Вишњић. Овај лист постао је глас српске епске традиције и народне културе у расијању — глас који и данас одјекује просторима Америке, баш као у времену када су се уз Перуновићеве гусле окупљали Срби, а са њим се дружили Никола Тесла и Михајло Пупин.
Посебну симболику носи и чињеница да је уредник „Гласа гуслара“ некадашњи дугогодишњи предсједник Српска народна одбрана и секретар Гусларско друштво Филип Вишњић, што и данас представља живу потврду чврсте повезаности и заједничких циљева Српске народне одбране и српских гуслара у очувању националног идентитета, традиције и културног насљеђа.
Данас, више од једног вијека касније, сјећање на Михајла Пупина и Петра Перуновића Перуна остаје свједочанство времена у којем су српски народ у туђини окупљали и наука и гусле, и ријеч и пјесма, у борби за слободу, част и очување националног идентитета.

Ове гусле које држи на крилу биле су на фронту у Балканским ратовима.

Једном приликом, док је Перун пјевао уз гусле, граната је пала у његовој близини, а шрапнел је одрубио козју главу на гуслама. Перун није ни трепнуо — наставио је да пјева о српским јунацима и српској борби за слободу.

Са тим истим гуслама дошао је у Америку, гдје је пјевао својим Србима по вашарима, српским клубовима и окупљањима, чувајући пјесмом успомену на отаџбину, страдање и слободарски дух српског народа.